Priča Brajan GRIN

Ovaj članak će otkriti pet najupečatljivijih istina o pretnjama sa kojima se suočavamo i mogućim putevima koje čovečanstvo može izabrati u borbi za opstanak.

Najveća pretnja nije eksplozija Sunca, već njegovo lagano jačanje

Većina ljudi misli da je krajnja pretnja za Zemlju trenutak kada će se Sunce za 5 milijardi godina pretvoriti u crvenog džina i progutati našu planetu. Međutim, istina je da će Zemlja postati nenastanjiva mnogo pre toga. Razlog je suptilan i nezaustavljiv: Sunce postepeno postaje sve sjajnije. Ovaj proces, koji se odvija brzinom od oko 10% po milijardi godina, direktna je posledica nuklearne fuzije. Kako se vodonik u jezgru Sunca pretvara u helijum, jezgro postaje gušće i toplije, što ubrzava fuziju i povećava izlaznu energiju.

Ovo postepeno povećanje sunčeve svetlosti će za otprilike milijardu godina pokrenuti katastrofalan "efekat staklene bašte bez kontrole". Povećana temperatura će izazvati masovno isparavanje okeana. Više vodene pare, koja je moćan gas staklene bašte, zarobiće još više toplote, što će dovesti do još viših temperatura, što će izazvati još više isparavanja, i tako dalje. Ovaj začarani krug će Zemlju pretvoriti u pakleni svet sličan Veneri, gde temperature dostižu 460°C.

Kompleksan život će nestati mnogo ranije. Već za nekoliko stotina miliona godina, rastuće temperature će primorati biljke da drže svoje pore zatvorenim kako bi sačuvale vodu. Ovo će smanjiti količinu ugljen-dioksida koju mogu da apsorbuju, sve dok nivoi CO2 ne padnu toliko nisko da fotosinteza postane neodrživa. Kada biljke nestanu, nestaju i životinje koje zavise od njih. Ceo kopneni ekosistem će se urušiti, ostavljajući Zemlju sterilnom mnogo pre njenog konačnog uništenja.

Putovanje do zvezda: San koji se suočava sa brutalnom fizikom

Kada pomislimo na napuštanje Zemlje, prva ideja je putovanje do drugog zvezdanog sistema. Međutim, realnost međuzvezdanog putovanja je obeshrabrujuća. Najbliži zvezdani sistem, Alfa Kentauri, udaljen je četiri svetlosne godine. Sa našom trenutno najbržom letelicom, Vojadžerom 1, putovanje do tamo bi trajalo preko 70.000 godina — duže nego što postoji celokupna zabeležena ljudska istorija.

Čak i sa naprednijim pogonskim sistemima koji bi mogli dostići 10% brzine svetlosti, suočavamo se sa fundamentalnim izazovima koje fizika nameće:

• Energija: Potrebne su nezamislive količine energije da bi se masivna letelica ubrzala do takvih brzina, verovatno ekvivalentne celokupnoj svetskoj potrošnji energije tokom više godina.
• Opasnost: Pri tim brzinama, sudar sa zrnom peska oslobađa energiju ekvivalentnu eksploziji velike bombe, što zahteva masivne štitove koji dodatno povećavaju težinu letelice.
• Usporavanje: Kada stignete na odredište, morate usporiti. To znači da morate poneti gorivo i za usporavanje, što drastično povećava početnu masu prema onome što se naziva "brutalnom jednačinom rakete".

Psihološka i egzistencijalna težina takvog poduhvata je ogromna. Ne radi se samo o tehničkom izazovu, već o konačnom odvajanju od kolevke čovečanstva.

"Napuštali biste Zemlju, napuštali Sunce, napuštali sve što znate, zauvek."

Stvaranje novog doma: Zašto teraformiranje Marsa nije jednostavno rešenje

Popularna vizija o pretvaranju Marsa u "drugu Zemlju" — teraformiranje — zvuči kao elegantno rešenje. Međutim, i ovde se suočavamo sa fundamentalnim problemima koje ne možemo rešiti tehnologijom.

• Gravitacija: Marsova gravitacija iznosi samo 38% Zemljine i to ne možemo promeniti. Ne znamo da li ljudska bića mogu dugoročno živeti, razvijati se i razmnožavati u uslovima niske gravitacije bez ozbiljnih zdravstvenih posledica.
• Magnetno polje: Mars nema globalno magnetno polje koje bi ga štitilo od solarnog vetra. Čak i da uspemo da stvorimo gustu atmosferu i okeane, solarni vetar bi ih postepeno "oduvao" u svemir. Tokom hiljada godina, vaš teraformirani Mars bi se vratio u hladan, suv svet bez vazduha kakav je danas.

Druge opcije u Sunčevom sistemu, poput Venere ili meseca Jupitera i Saturna, predstavljaju još veće izazove. Alternativa je izgradnja potpuno veštačkih staništa, kao što su O'Nilovi cilindri — ogromne rotirajuće strukture u svemiru koje bi simulirale Zemljinu gravitaciju. One nude potpunu kontrolu nad okruženjem, ali i potpunu i krhku zavisnost od tehnologije za svaki dah i kap vode.

Najradikalnije rešenje: Promeniti sebe, a ne okolinu

Ako je pronalaženje ili stvaranje nove Zemlje toliko teško, postoji treća, najradikalnija opcija: umesto da prilagođavamo okolinu nama, mi možemo prilagoditi sebe okolini. Ovo je put transhumanizma — fundamentalne promene naše biologije kako bismo preživeli u uslovima koji bi nas inače ubili.

Ovo bi moglo podrazumevati genetski inženjering za stvaranje ljudi otpornih na radijaciju ili sposobnih da funkcionišu u niskoj gravitaciji. Mogli bismo koristiti kibernetička poboljšanja, zamenjujući krhke biološke organe izdržljivijim mašinama. Krajnji korak bi bio potpuno napuštanje biologije kroz "uploadovanje" svesti u digitalni oblik, oslobađajući nas potrebe za planetama, atmosferom ili čak fizičkim telom. Time bi ceo univerzum, sa svojim resursima energije i materije, postao naš potencijalni dom.

Ovaj put nas oslobađa bioloških okova, ali postavlja duboko filozofsko pitanje o našem identitetu. Koliko se možemo promeniti pre nego što prestanemo da budemo ljudi?

"Da li biste prihvatili genetske modifikacije, kibernetička poboljšanja, čak i uploadovanje uma u mašinu, ako je to cena opstanka?"

Krajnja granica: Univerzum takođe ima rok trajanja

Čak i ako čovečanstvo prevaziđe smrt Sunca i proširi se galaksijom, suočavamo se sa konačnom granicom: sam univerzum ima rok trajanja. Prema zakonima termodinamike, univerzum se kreće ka stanju maksimalne entropije poznatom kao "toplotna smrt". Energija će se ravnomerno rasporediti, neće biti temperaturnih razlika, a bez protoka energije, nikakav rad, složenost, život ili svest ne mogu postojati.

Vremenske skale su neshvatljivo duge. Za trilion godina, poslednje zvezde će se ugasiti i započeće "degenerativna era". Nakon toga sledi "era crnih rupa", koja će trajati dok i poslednja crna rupa ne ispari kroz Hokingovu radijaciju za 10¹⁰⁰ godina — broj toliko veliki da prkosi svakoj analogiji. Na kraju, univerzum ulazi u "mračnu eru" — hladan, mračan, prazan i suštinski mrtav prostor.

Fizičar Friman Dajson predložio je fascinantnu ideju da bi inteligencija mogla opstati. Kako bi se prilagodila sve manjoj dostupnosti energije, svest bi mogla beskonačno usporavati svoje misaone procese. Na taj način, konačna količina objektivne energije mogla bi se protegnuti na beskonačno subjektivno vreme i iskustvo. To je tanana nada u lice kosmičke neizbežnosti.

Zaključak: Šta smo spremni da postanemo?

Krajnja sudbina čovečanstva verovatno ne leži u pronalaženju nove Zemlje među zvezdama, već u našoj sposobnosti da se transformišemo na fundamentalne načine koje danas jedva možemo i zamisliti. Opstanak će zahtevati prevazilaženje ne samo tehnoloških, već i bioloških i filozofskih granica onoga što znači biti čovek. Put pred nama je neizvestan i pun izazova koji testiraju same granice fizike i mašte. Suočeni sa konačnošću našeg sveta i univerzuma, ostaje nam jedno, najvažnije pitanje: Šta smo spremni da postanemo da bismo preživeli?

https://www.youtube.com/watch?v=12lhS8XkGBA