Priča: Brajan Grin

Da li je univerzum dizajniran ili je slučajan splet okolnosti? Ovo fundamentalno pitanje, kako ga je formulisao fizičar Brajan Grin, proganja filozofe i teologe milenijumima, ali je u eri moderne fizike dobilo nov značaj. Da li postoje dokazi utkani u samo tkivo stvarnosti koji sugerišu da je kosmos stvoren sa namerom? Ovo pitanje spaja fiziku, filozofiju i teologiju na najdubljem nivou.

Ovaj tekst neće ponuditi konačan odgovor, jer on verovatno i ne postoji. Umesto toga, istražićemo zašto razumni ljudi, posmatrajući iste dokaze, mogu doći do potpuno različitih zaključaka. U centru ove misterije nalazi se fenomen poznat kao "precizno podešavanje" (fine-tuning) – zapanjujuća činjenica da parametri našeg univerzuma izgledaju kao da su neverovatno precizno podešeni da omoguće naše postojanje.

1. Univerzum je balansiran na oštrici Noža

Precizno podešavanje je zapažanje da su fundamentalne konstante prirode – nepromenljivi brojevi koji se pojavljuju u jednačinama fizike – postavljene sa izvanrednom preciznošću na vrednosti koje omogućavaju postojanje složenosti, strukture i života. Da je bilo koji od ovih brojeva samo neznatno drugačiji, univerzum bi bio sterilan. Verovatnoća da se sve konstante slučajno nađu u tako uskom, životodavnom opsegu uporediva je sa "bacanjem strelice na tablu veličine galaksije i pogađanjem mete veličine atoma".

Jaka nuklearna sila vezuje protone i neutrone u jezgrima atoma. Da je samo nekoliko procenata slabija, ne bi mogla da drži na okupu deuterijum, što bi onemogućilo stvaranje težih elemenata. Univerzum bi se sastojao samo od vodonika. S druge strane, da je sila samo nekoliko procenata jača, skoro sav vodonik bi se spojio u teže elemente odmah nakon Velikog praska, ne ostavljajući gorivo za zvezde, vodu i organsku hemiju.

Gravitacija je "apsurdno" slaba – otprilike 10³⁹ puta slabija od elektromagnetne sile. Da je značajno jača, zvezde bi sagorele svoje gorivo za milione, a ne milijarde godina, ne ostavljajući vreme za evoluciju. Da je znatno slabija, materija se ne bi efikasno skupljala, a galaksije i zvezde se nikada ne bi formirale.

Možda najspektakularniji primer je kosmološka konstanta (tamna energija), odbojna sila koja ubrzava širenje univerzuma. Njena vrednost je spektakularno sićušna: oko 10⁻¹²⁰. Da je samo malo veća, njena odbojna sila bi nadvladala gravitaciju, raznela bi univerzum i sprečila formiranje bilo kakve strukture – od galaksija do atoma.

2. Postojimo zahvaljujući kosmičkoj srećnoj okolnosti sa ugljenikom

Jedan od najupečatljivijih primera preciznog podešavanja dolazi iz priče o astrofizičaru Fredu Hojlu. Tokom 1950-ih, Hojl je pokušavao da shvati kako se ugljenik, ključni element za život, stvara unutar zvezda. Njegovi proračuni su pokazali da je postojeći proces izuzetno neefikasan. Shvatio je da, da bi se ugljenik proizvodio u dovoljnim količinama, jezgro ugljenika mora imati specifičan energetski nivo, poznat kao "rezonancija", na tačno određenoj vrednosti.

Dramatičnost ovog otkrića leži u tome što je Hojl napravio ovo predviđanje isključivo na osnovu "antropskog" argumenta: mi, kao bića zasnovana na ugljeniku, postojimo, stoga univerzum mora imati mehanizam za efikasno stvaranje ugljenika. Na osnovu toga, predvideo je postojanje rezonancije na oko 7.65 miliona elektron-volti (MeV). Podstaknuti njegovim predviđanjem, eksperimentalisti su potražili ovaj energetski nivo i pronašli ga na 7.654 MeV – skoro tačno tamo gde je Hojl rekao da mora biti.

Ovo je tako moćan primer jer je nivo rezonancije direktna posledica fundamentalnih konstanti. Mala promena u tim konstantama pomerila bi rezonanciju, drastično smanjila količinu ugljenika u univerzumu i verovatno onemogućila postojanje života zasnovanog na ugljeniku.

3. "Multiverzum" nije samo naučna fantastika, već glavna alternativa

Suočeni sa ovim zapanjujućim "podešavanjem", fizičari koji traže naturalističko objašnjenje imaju moćnu alternativu dizajnu: multiverzum. Ovo objašnjenje se oslanja na "antropički princip", ali je ključno razlikovati njegove dve verzije. Slabi antropski princip je jednostavna tautologija: naravno da posmatramo uslove kompatibilne sa našim postojanjem, jer inače ne bismo bili tu da ih posmatramo. On ništa ne objašnjava.

Jaki antropski princip, međutim, nudi pravo objašnjenje: ako postoji ogroman, možda beskonačan broj univerzuma sa različitim vrednostima konstanti, onda je statistički neizbežno da će neki od njih, pukom srećom, imati prave uslove za život. Naše postojanje nije dokaz dizajna, već efekat selekcije – mi smo jednostavno u jednom od retkih univerzuma gde smo mogli da nastanemo. Važno je napomenuti da ideja multiverzuma nije izmišljena samo da bi se rešio ovaj problem; ona prirodno proizilazi iz vodećih fizičkih teorija kao što su teorija struna i teorija večne inflacije.

Ipak, multiverzum ne rešava nužno problem, već ga, kako tvrde kritičari, "samo pomera za jedan nivo unazad". Mehanizam koji generiše multiverzum – bilo da je to večna inflacija ili teorija struna – možda i sam zahteva sopstveno precizno podešavanje. Zašto bi taj mehanizam proizvodio univerzume sa parametrima koji uopšte variraju na način koji uključuje životodavne vrednosti? Ovo pitanje ostavlja debatu otvorenom.

4. Zakoni fizike su "nerazumno" matematički i elegantni

Pored brojeva, postoje i filozofskiji argumenti za dizajn. Jedan od najdubljih je ono što je fizičar Judžin Vigner nazvao "nerazumna efikasnost matematike". Zašto se univerzum uopšte može opisati elegantnim matematičkim jednačinama? Zašto apstraktni koncepti, izmišljeni u ljudskom umu, tako precizno opisuju stvarnost? Sama činjenica da je univerzum razumljiv našem umu deluje kao duboka misterija.

Pored toga, fizičari često koriste lepotu i eleganciju kao vodič. Jednačine opšte relativnosti ili Maksvelove jednačine nisu samo tačne; one poseduju estetski kvalitet, simetriju i jednostavnost koje fizičari smatraju prelepim. Zašto bi fundamentalni zakoni prirode posedovali estetske kvalitete koji se dopadaju ljudima?

I ovde postoje dve strane argumenta:

• Argument za dizajn: Univerzum je matematički i lep jer odražava um i estetske sklonosti svog dizajnera.
• Naturalistički odgovor: Naša sposobnost za apstraktnu matematiku može biti evoluciono "nusproizvod" opštijih kognitivnih veština koje su bile korisne za preživljavanje. Ono što nazivamo "lepotom" u fizici je zapravo jednostavnost i simetrija, a fizičari su "obučeni da korisne teorije smatraju lepim". To je više oblik "profesionalne inkulturacije" nego objektivna odlika univerzuma.

5. Čak i da je dizajniran, dizajner možda nije onakav kakvog zamišljamo

Čak i ako prihvatimo argument o dizajnu, to otvara nova teška pitanja. Prvo, argument o preciznom podešavanju ne dokazuje postojanje benevolentnog, svemoćnog Boga iz tradicionalnih religija. On u najboljem slučaju sugeriše postojanje "deističkog boga" – nekog kosmičkog arhitekte ili inženjera, čija priroda i namere ostaju potpuno nepoznate.

Drugo, i možda najteže, je "problem zla" ili nesavršenosti. Ako je univerzum dizajniran od strane dobroćudnog bića, zašto sadrži zemljotrese, bolesti, glad, patnju i smrt? Zašto se univerzum čini tako indiferentnim, a često i neprijateljskim prema životu koji navodno treba da podrži? Mnogi smatraju da bi dobrotvorni dizajner stvorio univerzum u kojem život ne zahteva patnju. Ova tenzija potkopava ideju o moralno savršenom kreatoru.

Kako Grin ističe, ova nesavršenost predstavlja ozbiljan izazov.

Činjenica da naš univerzum nije takav [savršen] čini se da ide protiv hipoteze o dobrom dizajneru, čak i ako je kompatibilna sa nekom vrstom dizajnera.

Zaključak: pitanje koje oblikuje naše mesto u kosmosu

Fenomen preciznog podešavanja je stvaran i zahteva objašnjenje. Međutim, glavna objašnjenja – dizajn, multiverzum ili neka još neotkrivena fizička nužnost – ostaju na granici fizike i metafizike. Ne postoji eksperiment koji može presuditi između njih. Zbog toga obe pozicije mogu biti racionalno zastupane, a intelektualna skromnost je možda jedini ispravan stav. Pitanje se na kraju svodi na to koje objašnjenje smatrate elegantnijim i verovatnijim. To nas ostavlja sa poslednjim, duboko ličnim pitanjem: Ako je naše postojanje, na kraju krajeva, samo kosmička slučajnost, da li to čini naš kratki trenutak svesti manje ili, zapravo, neizmerno više dragocenim?

https://www.youtube.com/watch?v=mvvgKBJiZtw

Pročitajte i ovo:

Sve bi bilo jednostavnije da svemir ne postoji