Baš kao što možete prisloniti uvo na tlo i osetiti vibracije voza koji dolazi kilometrima pre nego što se on pojavi na horizontu, naučnici na sličan način "osluškuju" Sunce. Naša moderna civilizacija, potpuno zavisna od satelita, GPS navigacije i stabilnih električnih mreža, neraskidivo je vezana za nevidljive procese koji se odvijaju u srcu naše zvezde. Međutim, ono što istraživači sada čuju iz solarnih dubina izaziva opravdanu zabrinutost. Postavlja se ključno pitanje: šta ako se Sunce menja na načine koje naša nauka još uvek ne može da predvidi?
Gravitacija je najslabija među poznatim fundamentalnim interakcijama, ali u velikim prostranstvima postaje dominantna sila koja oblikuje svetove i određuje kretanje zvezda i galaksija. Njeno izvorište je masa. Po Isaku Njutnu je sila uzajamnog privlačenja između masa. Po Albertu Ajnštajnu ona ne samo da privlači mase, već savija i sam prostor i vreme, dajući im oblik i tok kroz koje se tela kreću kao da slede skrivene putanje
Eksplozija Nju Glen, NASA se fokusira na bazu na Mesecu. Staršip pravi svoj 12. let. Da li su astronomi pronašli prvobitnu crnu rupu? I u „Svemirskim zalogajima plus“, let aviona kroz raketni oblak kako bi se izmerilo njegovo zagađenje.
Dva sata je ujutru u čileanskoj pustinji Atakama. Unutar moje sobe vlada ontološka crnina – ona vrsta apsolutnog mraka u kojoj čulo vida prestaje da definiše prostor, ostavljajući vas u dilemi da li su vam kapci uopšte podignuti. Ipak, korak van praga menja sve. Stopala prelaze sa glatkih pločica na hrskavi pesak i suvu stenu, dok se iznad glave otvara prizor koji moderna civilizacija ubrzano briše iz svog kolektivnog sećanja.
„Veliki prasak“ se nikada nije dogodio. Bar ne na način na koji su vas učili. Michio Kaku, jedan od osnivača teorije polja struna i jedan od najpoznatijih živih fizičara, objašnjava da je izraz „Veliki prasak“ pogrešan naziv koji prikriva naše neznanje. Prema teoriji struna, univerzum nije eksplodirao i tako nastao. On se „odbio“. Sažeo se do nezamislivo male tačke, a zatim ponovo počeo da se širi. I taj proces se i dalje događa. Novi univerzumi nastaju neprestano....
Decenijama smo, oslanjajući se na Ajnštajna i Habla, pažljivo gradili modele svemira. Verovali smo da imamo čvrste brojeve: univerzum je star 13,8 milijardi godina, galaksije se razvijaju polako, a materija je na velikim skalama ravnomerno raspoređena. Imamo pravila, jednačine i modele koji rade – ili smo bar tako mislili.
Kada pročitate vest da su astronomi otkrili novu Super-Zemlju u naseljivoj zoni neke udaljene zvezde, prva asocijacija je verovatno optimistična. Zamišljamo raj: planetu sličnu našoj, prostraniju i punu potencijala za život. Prefiks „super” u svakodnevnom govoru nosi vrednosni sud – da je nešto bolje, naprednije ili privlačnije.
